Istorijat Škole PDF Print E-mail

Istorija Škole

60 GODINA ŠKOLE ZA OBRAZOVANjE VASPITAČA
U NOVOM SADU



Obrazovanje dece i rad sa decom imaju dugu istoriju u Vojvodini. Prve predškolske ustanove otvorene su na našim prostorima: u Subotici 1843. godine, . u Velikom Bečkereku (danas Zrenjaninu) 1858, zatim u Senti 1866, a sledeće godine u Novom Sadu i Kanjiži.
Godine 1866. Magistrat grada Novog Sada razmatra mogućnost otvaranja obdaništa za decu uzrasta od tri do sedam godina. Razlog za to je potreba za brigom i čuvanjem manje dece čiji roditelji rade, a starija deca odlaze u školu. Magistrat dobija podršku i novčane priloge od jednog broja zanatlija i zanatskog esnafa. Najveću pomoć pruža carica Elizabeta, supruga cara Franca Jozefa, koja je osnivač fonda za pomoć obrazovnim i vaspitnim ustanovama širom carstva.Tadašnji gradonačelnik Novog Sada, Svetozar Miletić, lično joj se pismom zahvalio na „plemenitom daru“.
Prvog oktobra 1867. godine počinje sa radom „Zavod za čuvanje dece“. Prvi vaspitač je bio nemački učitelj David Sagmajster.Ustanovu su pohađala pretežno deca nemačke i mađarske nacionalnosti, ali je u njoj bilo srpske dece. Zavod je prešao 1872. godine u svojinu Rimokatoličke crkve.
Godine 1890. opšta učiteljska skupština održana u Starom Bečeju usvojila je „Uredbu o srpskim veroispovednim zabavištima“. Jedna od tačaka Uredbe odnosila se i na „obrazovanje zabavilja“, kako su se nazivale vaspitačice. Naglašava se da zabavilja mora da ima solidno opšte i stručno obrazovanje, ali i osobine kao što su: vrednoća, ljubav prema pozivu, savesnost i moral. Donosi se odluka da se osnuje „stručni zavod, čiji će tečaj trajati dve godine, a koji će se podići iz narodnih izvora“.
Približno u isto vreme (1891. godine) U Austro-Ugarskoj donet je Zakon o zaštiti dece. Ovaj zakon obavezao je sve „slobodne carske gradove“ da moraju osnovati stalno zabavište ukoliko imaju više od 40 dece, a ako imaju više od 15 dece moraju imati čuvalište). Prvo srpsko zabavište otvorila je Dobrotvorna zadruga Srpkinje Novosatkinja na Cveti (10. aprila)1892. godine. Ono se nalazilo u današnjoj ulici Matice Srpske 9 (nekada Hanskoj).Prva zabavilja u njemu bila je Marija Simić.
Do kraja 19. veka u Novom Sadu postoje pored srpskog i mađarsko i nemačko zabavište. Sva zabavišta su pod patronatom odgovarajuće crkve.


Po završetku Prvog svetskog rata Vojvodina ulazi u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. U novoosnovanoj državi formirano je krajem 1919. godine Ministarstvo prosvete.Ono preuzima niz mera kojima je bilo obuhvaćeno i delovanje ustanova predškolskog vaspitanja.
Gradska uprava Novog Sada ustanovila je Školski odbor za sve osnovne škole i zabavišta. Na čelu ovog odbora bio je gradonačelnik Novog Sada.U junu 1921.godine u Novom Sadu je otvoren i dečiji dispanzer i dečije obdanište kao jedinstvena ustanova. Prema pravilniku obdaništa deca su dovođena u jutarnjim časovima, pregledana od strane lekara, posle toga su morala da se okupaju i obuku u „zavodsko odelo“ Deca su u ovom obdaništu imala celodnevni režim igre, učenja, odmaranja i ishrane.
U to vreme Ministarstvo prosvete donosi i Pravilnik o polaganju ispita za zabavilje. Ispit se mogao polagati posle najmanje dve godine rada u zabavištu i ukoliko je taj rad bio ocenjen najmanje – dovoljnom ocenom. Bila je potrebna i preporuka školskog nadzornika, kao i državljanstvo Kraljevine SHS. Uz molbu je trebalo priložiti i lekarsko uverenje pre svega da su čula potpuno razvijena i da nema nikakvih govornih smetnji. Ispit se polagao u ženskim učiteljskim školama pred komisijom istom kao i za učitelje.


Novi „Zakon o narodnoj školi“ donet je 1929.godine. Prema ovom zakonu, zabavišta kao i narodne škole imaju tretman državnih ustanova, a veći gradovi i industrijski centri imali su obavezu da ih osnivaju. Zabavišta su mogla biti otvorena i u manjim opštinama na zahtev tamošnje uprave, ili dečijih roditelja. Zakonom je određen program i način rada u zabavištu, koji do tada nije bio jedinstven. Zakon reguliše i status zabavilja, prema kojem „ u zabavištima mogu da rade učiteljice koje su položile ispit za zabavilje“.


Prema nekim podacima, pred Drugi svetski rat je u Novom Sadu bilo 11 srpskih zabavišta i po jedno mađarsko, rusko, nemačko i jevrejsko. Godine 1938. u njima je bilo 893 predškolska deteta.
Početkom 1940.godine u Kraljevini Jugoslaviji donet je Zakon po kome Učiteljske škole,koje su se nalazile u Novom Sadu, Beogradu, Ljubljani, Zagrebu, Sarajevu, Splitu, Mostaru, Kragujevcu, Cetinju i Skoplju, imaju pravo da organizuju ispit za zabavilje.
Godine 1945. uspostavljena je nova socijalistička vlast u Jugoslaviji. Obnova školstva bio je jedan od prvih njenih zadataka.Pored osnovnog i srednjeg školstva, planira se podizanje i unapređenje predškolskog vaspitanja.


Ministarstvo prosvete već 1945. donosi zakon o odvajanju zabavišta iz osnovnih škola. Zakon je razlikovao zabavište i obdanište. U zabavištima se radilo po posebnom programu, četiri sata sa ciljem da deca steknu predznanje i radne navike za osnovnu školu. U obdaništu su bila deca zaposlenih roditelja, u njima se učilo i igralo, u trajanju od osam sati, dok su roditelji na poslu.
Do kraja 1945.godine u Novom Sadu otvorena je prvo dečje zabavište „Pčelica“ u Železničkoj ulici. Prva upravnica bila je Milena Grujić. Rad se u početku odvijao samo na Srpskom jeziku, a nešto kasnije je otvoreno i mađarsko odeljenje. Prve dečje jaslice organizovane su u ulici Vase Stajića 5, u zgradi koju je predsednik Matice Srpske Vasa Stajić zaveštao deci.
Početkom pedesetih godina u Vojvodini još postoje stalna i privremena ( ili kako su ih zvali sezonska) zabavišta. Broj dece počinje da se povećava, tako da je potreba za ovakvim ustanovama postajala sve veća. U čitavoj Vojvodini u to vreme postojalo je samo 14 stalnih obdaništa, od toga u Novom Sadu osam sa 25 dečjih grupa.


Povećan broj dece i novi školski programi dovode do potrebe za novim obučenim kadrovima za rad sa manjom decom. Obuka za zanimanje učitelja i zabavilja se razdvaja. Postojeće škole nazivaju se „učiteljske“, a osnivaju se nove koje se nazivaju „škole za vaspitače“. Prva „škola za vaspitače“ osnovana je u Vršcu 1949. godine.Kako je potreba za vaspitačima bila sve veća, a uslova za osnivanje škola u pojedinim krajevima Vojvodine još nisu postojali, u nekim učiteljskim školama održavaju se tečajevi za vaspitače, u trajanju od šest meseci do godinu dana. Tečajevi se održavaju u Somboru, Vršcu, Pančevu i Sremskim Karlovcima. Sreski odbor za prosvetu početkom 1950. godine pokreće inicijativu za osnivanje škole za vaspitače u Novom Sadu.
Ministarstvo prosvete Socijalističke Republike Srbije 1952. godine donosi odluku o stvaranju srednje škole za vaspitače u trajanju od četiri godine u Novom Sadu, koja bi obučavala stručne kadrove za jaslice, obdaništa i zabavišta.Škola za vaspitače, trebala je da obučava učenice iz cele Jugoslavije. U junu 1952.godine Pokrajinski savet za prosvetu obaveštava ministarstvo da je počeo upis učenika.Prva direktorka škole bila je Vera Palov.


Školu za vaspitače mogli su da upišu učenici sa završenom osmogodišnjom školom, odnosno nižom gimnazijom. Osnovni uslov za prijem u ovu školu bio je da kandidatkinje i kandidati budu fizički i duševno zdravi i da imaju sluha.


U prvi razred upisano je 195 učenika u 7 odeljenja. Učenicama koje su završile neke od razreda u drugim srednjim školama, ti razredi su priznati uz dopunsko polaganje ispita iz pedagoških predmeta i one su formirale odeljenje drugog, trećeg i četvrtog razreda.Od prve školske godine upisivana su odeljenja koja su nastavu pohađala na mađarskom jeziku.Ona su imala iste predmete kao i srpska s tim što su osim srpskog jezika imala i predmet mađarski jezik.
Školovanje je trajalo četiri školske godine. Od školske 1954/55. godine produženo je na pet godina.
Zgrada u kojoj je prvobitno smeštena Škola za vaspitače, jedna je od najstarijih školskih zgrada u Novom Sadu, igrađena 1912. godine u Futoškoj ulici.Danas je u toj zgradi Elektrotehnička škola „Mihailo Pupin“. Od školske 1953/1954.godine, Škola za vaspitače prelazi u novu zgradu u Školskoj ulici broj 4. Prostorije u prizemlju pretvaraju se u internat za učenice škole.
U školi za vaspitače,od osnivanja,polažu se i stručni ispiti. Ispit su mogli da polažu svi oni koji su završili ovu vrstu škole i bavili se poslom vaspitača najmanje jednu godinu. Stručni ispit se sastojao od dva dela. Prvo se polagao praktični deo izvođenja jednog zanimanja sa decom. Ta aktivnost sa decom, pismeno je trebala da se prikaže i obrazloži. Praktični deo se mogao izvoditi na srpskom ili mađarskom jeziku.


Školske 1972/73.godine Škola za vaspitače dobija i hiljaditog učenika koji polaže završni ispit.
Sredinom sedamdesetih ministarstva prosvete SR Srbije i Autonomne Pokrajine Vojvodine uviđaju potrebu za podizanjem Škole za vaspitače na viši nivo. Pripremaju se izmene Zakona, po kojima su predviđena dva nastavna stepena, prvi u četvorogodišnjem i drugi u dvogodišnjem trajanju. Na prvi nastavni stepen primenjuju se odredbe Zakona o srednjem obrazovanju. Na drugi nastavni stepen Pedagoške akademije primenjuju se odredbe Zakona o visokom školstvu.
U januaru 1974.godine Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje odlučio je da pedagoška akademija treba da obezbedi potrebne uslove za početak studija po novom programu za vaspitače najkasnije početkom školske 1974/75.godine. Nastava na Pedagoškoj akademiji izvodi se na jezicima naroda, odnosno narodnosti. Takođe, na akademiji se može organizovati nastava na principima dvojezičnosti.
Republički sekretarijat za obrazovanje i nauku iz Beograda u martu 1975.godine donosi nacrt zakona o Pedagoškoj akademiji i dostavlja ga Akademijama u osnivanju kakva je bila i novosadska.
Početkom osamdesetih, uvođenjem usmerenog obrazovanja, u Novom Sadu se formira 13 obrazovnih centara. Pripremni stepen Pedagoške akademije, zajedno sa školom za zajedničko obrazovanje „Svetozar Marković“ čini školu pedagoške struke.


Završni stepen Pedagoške akademije se odvaja od pripremnog i postaje samostalna obrazovna institucija pri Univerzitetu u Novom Sadu, a pod nazivom Radna organizacija Pedagoška akademija „Moša Pijade“. Godine 1982/83. Škola prelazi u zgradu nekadašnjeg starog Jevrejskog doma u Ulici Petra Drapšina gde se do tada nalazila srednja škola za dizajn „Bogdan Šuput“.
Od školske 1980/81. godine pa sve do 2007. godine programi su se menjali više puta. Korenite promene izvršene su 2007. godine. Obrazovanje vaspitača našlo se na prekretnici zbog promena u Zakonu o visokom obrazovanju (2005), kojim su učinjeni značajni pomaci u oblikovanju visokog obrazovanja u Srbiji i njegovog usklađivanja sa opštim intencijama u Evropi.
Paralelno, menjao se ceo obrazovni sistem u Srbiji, pa i predškolsko obrazovanje i vaspitanje.Izmenama Zakona o osnovama vaspitanja i obrazovanja (2004) uveden je Pripremni predškolski program, koji je postao obavezan i besplatan za svu decu, donete su Opšte osnove predškolskog programa (2006) i Zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju (2010).
U Višoj školi za obrazovanje vaspitača u Novom Sadu analiziran je dvogodišnji nastavni plan i program za obrazovanje vaspitača. U procesu analize uočene su brojne prednosti, ali i određene slabosti prethodnog Nastavnog plana i programa (1994).
Odlični potencijali i visok kvalitet studentske stručne prakse, koja se tradicionalno izvodila u saradnji naše Škole sa Predškolskom ustanovom „Radosno detinjstvo“, nastavljena je i u narednim godinama razvoja obrazovanja vaspitača predškolske dece u Novom Sadu.
Zakonom o visokom obrazovanju (2005) predloženo je da se zasnuju osnovne strukovne studije za obrazovanje vaspitača u trajanju od tri godine. Naša škola, sada Visoka škola strukovnih studija z aobrazovanje vaspitača Novi Sad, je podnela predlog Studijskog programa koji je bio usklađen sa savremenim svetskim tokovima i stanjem struke, nauke i umetnosti u polju društveno-humanističkih nauka.Takođe, predloženi Program bio je zasnovan na multikulturalnosti i interkulturalnosti, sa ciljem da se kod studenata izgrađuje i neguje razumevanje prirode i značaja življenja i odrastanja u višekulturnoj zajednici.

Nacionalni savet za visoko obrazovanje Republike Srbije (www.kapk.org) akreditovao je studijski program osnovnih strukovnih studija za obrazovanje vaspitača Školi u Novom Sadu prvi put 2007. godine, a 2012, neznatno izmenjen i dopunjen studijski program je nakon uspešne unutrašnje i spoljašnje evaluacije akreditovan i po drugi put. 
Škola je nastavila da se razvija što se jasno vidi iz čunjenice da je akreditaciju studijskog programa specijalističkih strukovnih studija 2. stepena dobila 2009. godine.
Akreditovani studijski program, uporediv je sa sličnim programima u inostranstvu: Sarvaš (Mađarska), Kečkemet (Mađarska),Osijek (Hrvatska), od kojih je najtešnja saradnja uspostavljena sa Kečkemetom – Kecskeméti Főiskola Tanítóképző Főiskolai Kar (Mađarska). Škola je uspostavlja i bogatu međunarodnu saradnju sa Visokom pedaškom školom u Cirihu, Švajcarska (Pädagogische Hochschule Zürich), koja nas je izabrala za partnere upravo zbog visoke kompatibilnosti nastavnih planova i programa (www.vaspitacns.edu.rs).


Korišteni izvori: Arhiva Grada, Matica srpska, Prentović,R.: Predškolska ustanova „Radosno detinjstvo“ 2007.Novi Sad.